Ni­sam je­dan od „stu­de­na­ta iz ino­stran­stva“ ko­ji su od­lu­či­li da da­ju do­pri­nos kam­pa­nji ta­ko što će iz svo­je „za­pad­njač­ke per­spek­ti­ve“ da po­tvr­de pred­no­sti NA­TO član­stva. Ni­ti sam je­dan od onih ko­ji bla­te NA­TO i pri­ča­ju o po­gi­nu­lim ci­vi­li­ma i uža­snoj Ame­ri­ci ili to­me slič­no. Ali, pra­tim i jed­nu i dru­gu stra­nu kam­pa­nje i tru­dim se da što bo­lje ra­zu­mi­jem ar­gu­men­te. S dru­ge stra­ne, tru­dim se i da sva­ki po­nu­đe­ni ar­gu­ment de­kon­stru­i­šem, ili­ti ra­sta­vim i is­pi­tam. I, pri­zna­jem, stra­na ko­ja se za­la­že za član­stvo u NA­TO mno­go vi­še mi bo­de oči. Na­rav­no, i s dru­ge stra­ne ima i pro­pu­sta i dez­in­for­ma­ci­ja i ska­rad­nih rad­nji kao što su po­li­ti­ci­za­ci­ja emo­ci­ja ili na­ci­o­nal­no­sti. Ali, ta dru­ga stra­na je pri­lič­no he­te­ro­ge­na, a ima i ma­nji uti­caj na do­no­še­nje od­lu­ka u Cr­noj Go­ri, sa­mim tim i na bu­duć­nost Cr­ne Go­re. Ono što mi naj­vi­še sme­ta, i uvi­jek mi je sme­ta­lo je ka­da vam ne­ko go­vo­ri ka­ko ne­ma al­ter­na­ti­ve. Zna­te tu pri­ču. Ti­pa, ili cr­no ili bi­je­lo. Su­mi­ra­ću nekoliko naj­če­šćih iz­ja­va na­ših zva­nič­ni­ka: “NA­TO je je­di­na op­ci­ja za Cr­nu Go­ru; NA­TO je ga­rant si­gur­no­sti; Mi da­nas mo­ra­mo da bi­ra­mo stra­nu; Is­tok ili Za­pad; De­mo­kra­ti­ja ili auto­kra­ti­ja; Ako ne NA­TO, šta on­da“, i slič­no. Li­či po­ma­lo na de­ma­go­gi­ju zar ne? Čak ni li­si­ca ne­ma sa­mo je­dan iz­laz iz svo­je ja­zbi­ne. Ali, za li­si­ce va­ži i da su mu­dre.
Po­seb­no me iri­ti­ra ta bez­iz­la­znost ko­ja nam je po­nu­đe­na, kao da smo sa­tje­ra­ni u ćo­šak. „Ako ne NA­TO, šta on­da?“ Ov­dje bih že­lio da uve­dem u pri­ču is­ku­stvo Austri­je. Cr­no­gor­ci su vr­lo do­bro upu­će­ni u po­li­tič­ka zbi­va­nja, ta­ko da ve­ći­na zna da se Austri­ja pred­sta­vlja kao ne­u­tral­na ze­mlja. Ma­lo bo­lje upu­će­ni zna­ju i da je ta ne­u­tral­nost na ne­ki na­čin na­met­nu­ta Austri­ji po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ne­što slič­no Ja­pa­nu. Ali, Austri­ja je u po­sled­njih 60-ak go­di­na iz­gra­di­la svoj su­ve­re­ni­tet i to­me te­ško da ne­ko mo­že pro­ti­vr­je­či­ti. Dio za­slu­ge za po­nov­nu iz­grad­nju su­ve­re­no­sti Austri­je sva­ka­ko ima i po­me­nu­ta ne­u­tral­nost. S dru­ge stra­ne, Austri­ja bri­ne o svo­joj si­gur­no­sti ni­šta ma­nje ne­go Cr­na Go­ra. Upra­vo zbog to­ga, Austri­jan­ci i Austri­jan­ke su se ba­vi­li pi­ta­njem ne­u­tral­no­sti Austri­je to­kom pe­ri­o­da Hlad­nog ra­ta i još vi­še na­kon pa­da Ber­lin­skog zi­da. U tim de­ba­ta­ma ob­ra­đe­ni su i oni ar­gu­men­ti ko­je da­nas pro­mo­vi­šu NA­TO pro­mo­te­ri u Cr­noj Go­ri, a ko­ji se ti­ču ne­u­tral­no­sti i kom­pa­ti­bil­no­sti ta­kvog si­ste­ma s član­stvom u Evrop­skoj uni­ji. Ja sam u Cr­noj Go­ri na­i­šao na dva ob­ja­šnje­nja za­što ne­u­tral­nost ni­je op­ci­ja: pr­vo, u da­na­šnjem po­la­ri­zo­va­nom svi­je­tu mo­ra­mo da bi­ra­mo iz­me­đu Za­pa­da i Ru­si­je, a po­što je Za­pad ja­či tre­ba da bi­ra­mo Za­pad... I pod dva, oni ko­ji se u isto vri­je­me za­la­žu za ne­u­tral­nost i za član­stvo u Evrop­skoj uni­ji ne ra­zu­mi­ju da član­stvo u EU ne­gi­ra ne­u­tral­nost. Pr­vo ob­ja­šnje­nje ne zah­ti­je­va du­blju ana­li­zu, jer je upra­vo u mo­men­tu to­tal­ne po­la­ri­zo­va­no­sti to­kom Hlad­nog ra­ta iz­me­đu SAD i NA­TO-a, s jed­ne, i So­vjet­skog Sa­ve­za i Var­šav­skog pak­ta s dru­ge stra­ne, ne­u­tral­nost bi­la ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­na op­ci­ja, ko­ju su na svo­je na­či­ne pred­sta­vlja­li i Austri­ja, i Ju­go­sla­vi­ja, i In­di­ja. Upra­vo je ne­sta­ja­nje ta­kvog svjet­skog po­ret­ka i pre­la­zak SAD u je­di­nu su­per si­lu ini­ci­ra­lo de­ba­tu u Austri­ji o mo­gu­ćem ukla­nja­nju ne­u­tral­nog sta­tu­sa. Za­što bi se Austri­ja uop­šte ba­vi­la tim pi­ta­njem kad joj je ne­u­tral­nost do­ni­je­la sta­tus ka­kav ima u svi­je­tu? Upra­vo iz istog onog raz­lo­ga ko­ji se da­nas u Cr­noj Go­ri na­vo­di kao pre­pre­ka za­dr­ža­va­nju ne­u­tral­nog sta­tu­sa u okvi­ru član­stva u Evrop­skoj Uni­ji. To je već ma­lo slo­že­ni­je pi­ta­nje, ali sre­ćom po me­ne na nje­ga su Austri­jan­ci već da­li od­go­vor. Da­kle, da li je ne­u­tral­nost kon­tra­dik­tor­na član­stvu u Evrop­skoj uni­ji? Evrop­ska uni­ja je­ste i eko­nom­ska i po­li­tič­ka za­jed­ni­ca, a ima i ele­men­te voj­ne or­ga­ni­za­ci­je. Ali, šta je to ne­u­tral­nost? Ne po­sto­ji ja­sna de­fi­ni­ci­ja. Austri­ja je 1995. go­di­ne uve­la ta­ko­zva­ni „Akt ne­u­tral­no­sti“ u svoj ustav. No, već ta­da su shva­ti­li da ne­u­tral­nost mo­že zna­čaj­no su­zi­ti po­li­tič­ko dje­lo­va­nje dr­ža­ve, u šta spa­da­ju i kul­tu­ro­lo­ške i eko­nom­ske raz­mje­ne. Ra­di spre­ča­va­nja ta­kvog sce­na­ri­ja, austrij­ski zva­nič­ni­ci su se već 1956. ogra­di­li tvr­de­ći ka­ko je austrij­ska ne­za­vi­snost či­sto voj­nog ka­rak­te­ra, a da Austri­ja kao dr­ža­va ni­je su­bjekt ni­ka­kvih dru­gih ogra­ni­če­nja. Austri­ja je te­ži­la član­stvu u Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma, ali su u to vri­je­me ne­u­tral­nost i član­stvo u UN bi­li dva kon­cep­ta slič­na da­na­šnjem od­no­su ne­u­tral­no­sti i član­stva u EU. Sje­ti­mo se, rat u Ko­re­ji je tra­jao od 1950. do 1953, a u tom ra­tu su Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve uče­stvo­va­le pod pla­štom UN. Ipak, Austri­ja je na­šla od­go­vor na di­le­mu kom­pa­ti­bil­no­sti, tvr­de­ći ka­ko mo­že po­sta­ti pu­no­prav­ni član UN, ali s pri­hva­ta­njem nje­ne ne­u­tral­no­sti. Ta­ko­đe, Austri­ja ni­je mo­gla bi­ti uklju­če­na u bi­lo ka­kve ak­ci­je ko­je se ko­se s nje­nom ne­u­tral­no­šću. Austri­ja je is­ko­ri­sti­la ovu lo­gi­ku i u ka­sni­jem od­no­su sa Evrop­skom uni­jom. To­kom go­di­na, austrij­ski po­li­ti­ča­ri su pri­la­go­đa­va­li ne­u­tral­ni sta­tus Austri­je re­al­nim po­tre­ba­ma te dr­ža­ve. Da­kle, ne­u­tral­nost ni­kad ni­je bi­la sta­tič­na, već je uvi­jek de­fi­ni­sa­na na na­čin na ko­ji ko­ri­sti po­tre­ba­ma Austri­je. De­ve­de­se­te su do­ni­je­le po­nov­na pre­i­spi­ti­va­nja u Austri­ji, i ko­nač­no od­lu­ku da je član­stvo u EU bit­no za na­pre­dak Austri­je, a da od­su­stvo ta­kvog član­stva mo­že uma­nji­ti eko­nom­sku moć, a ti­me i spo­sob­nost Austri­je da sa­ču­va su­ve­re­ni­tet. Ta­da­šnje sna­ge u par­la­men­tu su ima­le slič­na gle­di­šta kao da­nas za­po­vjed­ni­ci član­stva Cr­ne Go­re u NA­TO-u. Čak se raz­ma­tra­lo i član­stvo u toj or­ga­ni­za­ci­ji i na­pu­šta­nje ne­u­tral­no­sti. Ipak, no­vi mi­le­ni­jum je do­nio sta­ri stav o va­žno­sti ne­u­tral­nog ka­rak­te­ra Austri­je. Evrop­ska uni­ja je, kao i UN ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ra­ni­je, pri­hva­ti­la voj­nu ne­u­tral­nost Austri­je. Ne­u­tral­nost je po­sta­la ključ­ni dio austrij­skog iden­ti­te­ta, i pri­hva­će­na je kao ta­kva i od stra­ne do­ma­ćeg sta­nov­ni­štva i iz ugla me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. Kao ta­kva, Austri­ja ima po­seb­nu ulo­gu, po­red Švaj­car­ske i osta­lih ne­u­tral­nih ze­ma­lja, u mi­rov­nim pre­go­vo­ri­ma, u mi­rov­nim mi­si­ja­ma i kao cen­tar va­žnih me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja (UN i OPEC su sa­mo ne­ki od pri­mje­ra). Spe­ci­fič­na po­zi­ci­ja Austri­je, ko­ja je okru­že­na NA­TO čla­ni­ca­ma, slič­no Cr­noj Go­ri, do­pri­ni­je­la je si­gur­no­snom aspek­tu te dr­ža­ve. Ipak, voj­na ne­u­tral­nost i ne­ki vid NA­TO šti­ta ni­su spri­je­či­li Austri­ju da do­pri­no­si odr­ža­nju mi­ra u svi­je­tu. Na­pro­tiv, Austri­ja je ta­ko­đe po­sta­la čla­ni­ca Part­ner­stva za mir. Da bi za­do­vo­lji­li le­gal­ne i te­o­ret­ske osno­ve za uče­šće u mi­rov­nim ak­ci­ja­ma ko­je pred­vo­de ze­mlje čla­ni­ce Evrop­ske uni­je ili NA­TO-a, a u isto vri­je­me za­dr­ža­li ne­u­tral­ni sta­tus, Austri­jan­ci su sko­va­li spe­ci­fič­nu di­ho­to­mi­ju poj­mo­va slo­bo­de i so­li­dar­no­sti. Po­jam „slo­bo­de“ se ve­zu­je za po­seb­ni iden­ti­tet Austri­je kao ne­u­tral­ne dr­ža­ve ko­ji je odva­ja od osta­lih čla­no­va me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, dok po­jam „so­li­dar­no­sti“ pru­ža mo­guć­nost da Austri­ja is­ka­že svo­ju čvr­stu ve­zu sa „za­pad­nim“ ze­mlja­ma i da pru­ži pu­nu po­dr­šku u oču­va­nju mi­ra i si­ste­ma vri­jed­no­sti ko­je te ze­mlje ba­šti­ne. Na ovaj na­čin Austri­ja di­je­li te­ret ko­ji za­pad­ne dr­ža­ve pod­no­se i ni­ka­ko ni­je ze­mlja ko­ja se ko­ri­sti ge­o­po­li­tič­kom si­tu­a­ci­jom u ko­joj se na­la­zi. S dru­ge stra­ne, ne­u­la­skom u NA­TO i oču­va­njem svog spe­ci­fic­nog iden­ti­te­ta za­sno­va­nog na ne­u­tral­no­sti, Austri­ja ima po­seb­nu ulo­gu u po­sre­do­va­nju i rje­ša­va­nju spo­ro­va na glo­bal­nom ni­vou.
Šta ovo zna­či za Cr­nu Go­ru? Za­vi­si od nas. Član­stvo u NA­TO-u ima svo­je ko­ri­sti, ali po­vla­či za so­bom i ri­zi­ke i tro­ško­ve. Ne­ki vid ne­u­tral­no­sti po ugle­du na Austri­ju de­fi­ni­tiv­no no­si ma­nje ri­zi­ka ne­go član­stvo u NA­TO-u. Na kra­ju, ne mo­že­mo sa si­gur­no­šću zna­ti šta će za pet, de­set ili dva­de­set go­di­na bi­ti naj­bo­lja op­ci­ja za Cr­nu Go­ru. Sma­tram da s ova­kvom vr­stom ela­stič­ne ne­u­tral­no­sti kao što je ima Austri­ja, a uz po­dr­šku i uče­šće u mi­si­ja­ma kroz in­sti­tu­ci­je UN, EU i Part­ner­stva za mir, Cr­na Go­ra mo­že da iz­vu­če, a i da pru­ži mak­si­mum. Ono če­mu se tre­ba pro­ti­vi­ti su bi­lo ka­kvi po­ku­ša­ji ob­ma­ne, ucje­ne ili slič­nih ma­ni­pu­la­ci­ja. Da­nas, vi­še ne­go bi­lo ka­da u isto­ri­ji, ima­mo mo­guć­nost da gra­di­mo na­še mje­sto u svi­je­tu. Naš je iz­bor na ko­ji na­čin. A iz­bo­ra ima­mo, i vi­še ne­go do­volj­no.


Pi­še: Lu­ka Ma­rić